Kontakt email: [email protected]        Facebook

Opsesivno zaljubljena osoba ne traži ravnopravan odnos. Ona se postavlja kao progonilac, kada je sva moć u njenim rukama, ili se naizgled predaje drugoj osobi, na njenu milost i nemilost.

 Scenario filma "Fatalna privlačnost", sa Glen Klouz i Majklom Daglasom, otvorio je davne 1987. godine priču o opsesivnoj ljubavi. Nažalost, ona se, van filmskog platna, svakodnevno odigrava na stvarnoj, životnoj pozornici. Sa fatalnim ili manje fatalnim ishodom. Neko nekoga toliko voli da ne čuje "ne" s druge strane. Odbija činjenicu da je odbijen. Pretnjom i silom dokazuje neopisivu količinu svojih emocija, tražeći povratne dokaze. Ali, da li je to stvarno ljubav? Nije - jasna je psiholog Željka Kurjački, koja kaže da ponašanje koje laički podrazumevamo pod sintagmom "opsesivna ljubav", predstavlja čistu negaciju voljenja.

Kada nečije ponašanje u nama budi strah i podozrivost, ono ne sme da se romantizuje i opravda navodnom zaljubljenošću - tvrdi psiholog. - Opsesivnost negira osećanja, želje i potrebe druge strane, koja zapravo ne postoji u tom odnosu. Osoba koja ima potrebu da nekog kontroliše, proverava, insistira na bliskosti i prisnosti, ne prihvata odbijanje i uverena je da zna šta je dobro za drugu stranu. Za nju odbijanje znači nesporazum. "Kada bi me samo saslušala", "Kada bi samo shvatila da je volim" - rečenice su koje izgovara, dok zapravo jedino brine o vlastitim osećanjima. Paradoks je da što više pati, veruje da više voli.

Ako je, kao što kaže ruska poslovica, tačno da čovek nije ljubomoran kada voli, već kada želi da bude voljen, gde možemo da podvučemo crtu između velike, stvarne ljubavi prema nekom i opsesije njom? Sagovornica "Života plus" kaže da je to stvar realne percepcije i njenog odsustva.

- Velika ljubav prema nekome sadrži želju da toj osobi bude dobro, da bude srećna. Kada nekog volimo, nama je istinski stalo da ga upoznamo onakvog kakav zaista jeste. Vidimo ga stvarnog. Znamo njegove slabosti i to znanje nikad ne zloupotrebljavamo. Opsesija nekim znači da osobu ne vidimo uopšte. Važna su nam samo naša osećanja i lični doživljaj. Mi najbolje znamo šta je za nju dobro, ne slušamo je i ne uvažavamo. U opsesiji smo preokupirani sopstvenim osećanjima i njihovom snagom - kaže psiholog.

Ovakvo ponašanje je česta slika i prilika zaljubljenih tinejdžera. Istraživanja pokazuju da se mladi kada prvi put jako "izgube glavu" zbog nekog, ponašaju upravo kao da su "bez glave". Scene ljubomornih napada, policijskih "isleđivanja", špijunskih poteza - nisu retkost. Željka to objašnjava činjenicom da su adolescenti egocentrični i ne mogu da poveruju da se svet ne vrti oko njih.

- To magijsko mišljenje je tipično za decu. Tinejdžer još ima iluziju da ako se njemu neko dopada, onda i druga strana sigurno razmišlja o njemu. Ako nešto jako želim, to mora da se ostvari - navodi psiholog.

Dok to može da se zadrži samo na prolaznoj fazi bez posledica, opsesivnost često odlazi u ekstremizam - do surovog proganjanja, patološke ljubomore, potrebe za apsolutnom kontrolom, odbacivanja jasno iskazanih želja druge osobe, vrednovanja tuđih postupaka prema osećanjima koja ona u njemu pobuđuju...

- I naposletku, doživljaja druge osobe kao sopstvenog vlasništva nad kojim imamo svako pravo - naglašava sagovornica.

Kao što navode dr Suzan Forvard i Kreg Bak, autori "Opsesivne ljubavi", okidač ovakvog ponašanja je upravo odbacivanje.

 

 

 

 

 

 

 

 

Opsesivnost i dokaz ljubavi

- Takve osobe veruju da ih samo onaj koga su fiksirali u svom umu može usrećiti i ispuniti, a istovremeno su svesni da ih baš on odbija - navode Forvardova i Bak.

Tako dolazimo do ključne reči - "fiksacija". Neko zapravo samo umisli da je lud za nekim, iako ga ne poznaje niti istinski voli. Napadnu ga opsesivne misli i želje, a potom proganja tu osobu.

- Najčešće se događa upravo takav scenario. Možda je bilo dovoljno da ta osoba prema njemu jednom bude ljubazna ili u nekoj prilici uradi nešto pažljivo, možda mu se nasmeši, pa on isplete mrežu opsesivnih misli oko nje. Vrlo često je tu komunikacija potpuno jednostrana - jedna osoba insistira na bliskosti koju druga osoba ne oseća niti želi - objašnjava Kurjački.

Ako se neko jednom "dokaže" kao opsesivna ličnost, da li je neminovno da takav obrazac primeni u svakom narednom odnosu? Ili može da se opravda da ga je neko "isprovocirao" na takvo ponašanje i da mu se više neće ponoviti? Istraživanja pokazuju da je teško verovati onome ko se jednom ponašao kao "frik kontrol", dok sagovornica podseća da je moguće da neko odjednom postane opsesivan.

- Nismo više ista osoba posle nekog patološkog odnosa, u kojem smo patili. Tako uhvatimo sebe da radimo stvari koje su za nas ranije bile nepojmljive - navodi psiholog.

A, postoji i druga strana priče, kada nekog stalno privlače osobe koje svoje emocije dokazuju opsesijom. U protivnom - svaki drugi dokaz ljubavi im je mlak.

- Mnogi parovi imaju veoma bolne i žučne svađe. Ako se zagledamo, videćemo da je to jedini način da isprovociraju iskazivanje ljubavi. Obično, svakodnevno pokazivanje osećanja im nije dovoljno. Zato u svađama olako potežu teške argumente, veoma bolne stare teme, lične stvari, prete ostavljanjem ili razvodom, jer jedino tada, kada drugu osobu dovedu do očajanja, mogu da dobiju uverljiv "dokaz" da su voljeni. Mnogi odrastaju učeći da se ljubav pokazuje na takav način - objašnjava psiholog i dodaje da se upravo iz tog razloga patološka ljubomora i ubistva motivisana njom često prikazuju u romantičnom svetlu.

 

 

 

 

 

 

 

 

Opsesivno zaljubljena osoba ne traži ravnopravan  odnos. Ona se, objašnjava sagovornica, postavlja kao progonilac, kada je sva moć u njenim rukama, ili se naizgled predaje drugoj osobi, na njenu milost i nemilost.

- U takvim odnosima ne postoji istinski mir. Uvek je na pomolu ili u toku svađa, optuživanje, posle čega progonilac moli za oproštaj. Ali, ne postaje ona "otirač" zato što je nesigurna, već zato što veruje da se tako ponaša osoba koja voli. Njoj nedostaje kapacitet za istinsku ljubav i brigu. Iz straha da će biti ostavljena ne dozvoljava partneru da bude povređen nekim njenim postupkom, da pokaže ljutnju ili tugu - kaže Kurjački.

Iako je na njenom "udaru" pre svega nevina osoba, ni opsesivnoj osobi nije lako - uverava nas sagovornica.

- Često joj je jasno svoje ponašanje, ali oseća da ne može drugačije. Ima svoje "okidače", nešto što partner uradi ili propusti da uradi, posle kojih se njene opsesivne misli ponovo javljaju. Tu zato važi izreka "Daleko od očiju, daleko od srca". Kada predmet opsednutosti nije u blizini, razmišljanja o njoj slabe, jer nema šta da im daje gorivo. Zato, ukoliko želi da prekine takav odnos, važno je da to učini u potpunosti. Dobro je da pronađe nešto u čemu je dobra (sport, hobi), da bi joj aktivnost skrenula misli - savetuje psiholog i podseća na prednosti psihoterapije u ovom slučaju.

izvor:novosti

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

e-max.it: your social media marketing partner